Istorija

Sta je istorija 

Историја или повест је друштвена и хуманистичка наука која се бави проучавањем људске прошлости . Човек који истражује људску историју је историчар . Историја је добила име по грчкој речи хисторија што је значило знање стечено распитивањем и слушањем. Појам хисторија касније су проширили на познавање прошлих догађаја и, на крају, на излагање збивања из прошлости. У овом значењу реч хисторија први пут срећемо код Херодота из Халикарнаса, који се сматра „оцем историје“. Задатак историје као науке јесте да на основу поузданих доказа , до којих се долази проучавањем историјских извора, тачно опише и објасни развој људског друштва у прошлости. Историја треба да одговори на питања: шта,где,када,како и зашто.

Периодизација историје

Постоји више периодизација историје, зависно од историчара или историјске школе. Ниједна од није егзактна, те се периодизацја користи зависно од дате поребе или предмета проучавања. Најуобичанија је:
Стари век - од појаве писма, стари век делимо према културама чији трагови су остали до данас (3.500. п. н. е. — 5 век после Христа) 

• Народи Месопотамије Средоземна предња Азија 
• Далеки исток 
• Иранска висораван 
• Стари Египат — Попис фараона 
• Античка Грчка 
• Хеленизам 
• Рим — Антички Рим 

средњи век — после пада Западног римског царства у Европи почиње средњи век. Углавном се дели на:

• Рани средњи век (5-11 век) 
• Позни средњи век (11-15 век) 
• Нови век (15-19 век) започиње Колумбовим открићем Америке 1492. године; у друштвеним односима се постепено појављује капитализам. Завршава се крајем 19. века са Другом индустријском револуцијом. По неким ауторима траје до краја Првог светског рата 1918. године. 
• Савремено доба — почетак у распону (1870-1918)  

Велики историчари 

Грчког историчара Херодота, који је живео у 5. веку п. н. е., називају „оцем историје“. Он је први који је тежио прикупљању свих релевантних податка о одређеним прошлим догађајима (такође и податке о страним земљама и народима) до којих је могао доћи, из свих приступачних извора. Упоређивао је разне изворе, критички их оцењивао и настојао дати што објективнију слику, суздржавајући се од вредносних судова („Ја не судим, само извештавам“). Оцем модерне историје као науке сматају Леополда Ранкеа.  

Историјски извори 

 Историјски извори могу бити:

• материјални (сви материјални остаци: храмови, цркве, споменици...) 

• писани (књиге, разни документи, писма (све што је писано на трескама)...) 

• усмени (приче с колена на колено - најмање веродостојан) 

• аудио-визуелни (тонски запис и филм - појављује се крајем 19. века)